U PRIVATNOM PANSIONU

Otvorio sam prozor da bih mogao da bolje čujem kišu.
Spuštalo se veče, a gazdarica i gazda su sedeli na terasi, svaki u svom ligenštulu. Delio ih je beli plastični sto, nezastrven stolnjakom. Na stolu su ležale čudno iskrenute šoljice od crne kafe. Gazda je zadubljeno čitao Politiku Ekspres. Gazdarica je lagano okrenula glavu u mom pravcu i skoro potajno mi klimnula glavom. Sasvim obično, kao da se nas dvoje duže poznajemo.

U privatni pansion sam stigao tog popodneva, oko tri. Lako sam našao zgradu, sporazumeo se sa gazdom, dok je gazdarica stojala iza njegovih leđa i pažljivo me posmatrala, skoro ne trepćući i jedva primetno skupivši kapke.
Gazda je govorio tiho i promuklo, skladno sa debelim telom koje je nosio. Moglo mu je biti četrdeset ali i šezdeset godina, imao je četvrtast grudni koš i četvrtastu glavu na niskom crvenom vratu. Rukavi izbledelo plave košulje, koju su uzdužne pruge činile sličnom pidžami zavrnuo je kao da se sprema da odlučno prione na neki skorašnji posao. Pa ipak, nije delovao opasno. Njegova niska plava kosa i crveno lice podsećale su me na jednog Rusa, s kojim sam puno pio dok sam crnčio u Sibiru na podizanju Vorloveškog kombinata, pre pet godina. Tražio je da mu platim za svih sedam dana unapred, što sam i učinio.
Čim sam ušao u svoju sobu i okrenuo ključ, spustio sam kofer i otišao u usko, slabo osvetljeno kupatilo. Umio sam se, grubo istrljao lice peškirom i posle legao obučen na neraspremljen krevet. Zaspao sam i kiša me je probudila.

Mrak se lagano navlačio, a kiša padala jednakom snagom. U sobu je ulazio svež i mirisan banjski vazduh. Ležao sam na neraspremljenom krevetu i disao punim plućima. Posle sam kroz kišnu zavesu čuo da je zveknula neka kašika, ili je to pala na beton metalna pepeljara, ne znam. Više mi se nije spavalo, ali nisam želeo ni da ustanem. Ležao sam i opet mislio na gušenje u grudima i pritisak u srcu. Eto, ostao sam sam u četrdeset osmoj, baš kao što je i moj otac, pokoj mu duši! – mislio sam otprilike to.
Onda sam začuo kucanje na vratima.
- Da - rekoh refleksno i bez razmišljanja.
- Gospodine, večera! - oglasio se gazdaričin glas.
- Hvala! - rekao sam - doći ću.

To je jedan tup, mukao bol u vrhu grudi. Pojavio se posle razvoda; mnogo sam se nervirao u sebi, kad su Maja i Bogdan otišli iz mog stana u kuću Majinih roditelja. Oboje su mi nedostajali, ali nema veze, preživeću, tako sam tada mislio. Ustvari i sad mislim tako, i nerviram se.
Kiša je i dalje padala. Zadremao sam, i probudilo me je ponovno kucanje.
- Gospodine, večera!
- Evo!- rekoh pa sam ustao i krenuo ka vratima sobe. Okrenuo sam masivni crni ključ i otvorio vrata. Gazdarica je stajala ispred njih.
- Zaspali ste? - upita me i ne sačekavši odgovor, okrete se, pa krete kroz hodnik prema trpezariji. Sledio sam je posmatrajući bezinteresno kako vrcka masivnom zadnjicom u uskoj crnoj suknji. Na nogama je imala nekakve polupapuče, ružičaste s crvenim tufnama. Ušli smo u praznu trpezariju i ona reče: - Sedite gde želite, drugi gosti su uglavnom večerali...
Seo sam u blizini vrata i kroz stakla posmatrao kišu.
Čuo sam zatim gazdaricu kako posluje u kuhinji.
Brže nego što sam očekivao došla je, noseći na okrugloj tacni tanjir sa obimnim krugom kajgane, sitno sečen paradajz u beloj keramičkoj činijici i dva nepravilno odsečena komada hleba.
Spustila je tacnu ispred mene i upitala: - Šta biste popili, gospodine?
Pogledao sam njeno okruglo jedro lice. Mogla je imati tridesepet ili četrdeset pet, dobro je nosila svoje godine. Smešila se.
- Šta nudite? - upitah.
- Sve šta vam je po volji.
I dalje se smešila blagonaklono, nekako nesuzdržano. Kao da se poznajemo, kao da smo se već nekada sreli, ovde ili negde drugde.
- Imam čaj, kafu, belu kafu, sokove, gazirane i negazirane. A može i rakija ili vinjak. Imamo odličnu domaću šljivku... I kruškovaču...- dodala je posle kraće stanke.
- Ko ju je ispekao, vaš muž? - upitao sam.
- Njegov brat, gospodine, on živi gore iznad banje, u brdima. Peče samo za sebe i nas.
- Može jedna...- rekoh.

Kretala se brzo, kao punačke žene što se obično kreću. Nestala je iz trpezarije i ja sam ponovo osluškivao kako posluje, tamo u kuhinji. Čuo sam je kroz šumnu zavesu večernje kiše.
Opet se brzo vratila, noseći na uskoj posrebrenoj tacni dve niske staklene čašice napunjene skoro do vrha rakijom. Čim je spustila malu tacnu na sto do okrugle velike tacne, ona odmače stolicu i sama sede, pa uze bližu čašicu, osmehnuvši se.
- Dobrodošli! - reče i podiže čašicu.
Uzeo sam svoju čašicu i podigao je: - Živeli! - rekoh.
Otpili smo po gutljaj prepečenice. Kliznula je niz grlo i onda počela da bukti vatru u želucu. Osećao sam kako se brzo, kao jeza, kreće kroz telo. Podigao sam pogled a gazdaričine oči su me gledale upitno. Želela je da potvrdim činjenicu da je rakija odlična.
- Baš je dobra! - rekoh.
- Kao vatra! - reče gazdarica.
Sedeo sam, čekajući da mi da neki znak da bih počeo da večeram, ali ona kao da nije marila za to. Ispijala je s vremena na vreme gutljajčiće pića i poluokrenuta gledala u kišu.
- Svake večeri pada, gospodine! - konstatovala je.
Čekao sam na njen znak, ali ona očito nije mislila o tome. Nije osećala da mi smeta. Uzeo sam viljušku i nož i počeo da sečem kajganu. Bila je suva i prepečena. Žvakao sam prvi zalogaj. Kajgana je bila preslana i nekako gumasta, ali su jaja bila domaća. Nije se osećao medikamentni ukus, koji me uvek nervira u velikim, oficijelnim hotelima. Ipak, bilo je dobro što sam izabrao privatni pansion, umesto proslavljenih banjskih hotela.
Paradajz je bio hladan. Na dnu bele tacnice sam našao tri sitna komadića belog luka. Sve mi je nekako prijalo. Valjda zbog prepečenice... Osećao sam da sam posle dužeg vremena istinski gladan i da bih mogao da pojedem još dve ovakve kajgane.

- Da li ste često u banji? - obratila mi se gazdarica.
Mogao sam da joj kažem bilo šta, činilo mi se da je pitanje postavila samo da bismo razgovarali.
- Dolazim svake dve-tri godine! - slagao sam.
- Znala sam! - reče gazdarica.
- Volim banju! - dodao sam u istom tonu.
- Prošle godine ste boravili u pansionu «Bela breza»? - upita.
- Da - složio sam se, mada sam prošle godine letovao u Egiptu. Poslednji put sa Majom.
- Sećam vas se! - reče žena, glasom koji je skoro vatreno potvrđivao njen sigurni osećaj.
- Jako dobro pamtim lica, gospodine! - reče još.
Onda ustade i ode prema kuhinji.
Kiša je i dalje padala.
Znao sam da će se vratiti i doneti bocu.

Čekao sam u tišini. Tanjir je bio prazan kao i bela keramička činijica iz koje sam pojeo hladan paradajz i beli luk. Uzeo sam činijicu i nagnuvši je posrkao sa dna paradajzni sok.
Čula se samo kiša, a gazdarica kao da je iščezla.
Maločas sam bio siguran da će se vratiti, ali sada je moja sigurnost počela da bledi.
Ustao sam i oprezno došao do zavese koja je visila između trpezarije i kuhinje.
Kuhinja je bila prazna, a zadnja vrata otvorena.
Krenuo sam kroz kuhinju, osećajući se kao da činim nešto zabranjeno ali i privlačno
Tu, u kuhinji, kiša se nije čula.
Došao sam do otvorenih vrata i zastao u njima. Preda mnom se pružao prazan hodnik, osvetljen jednom neonkom.
Došao sam do poluotvorenih vrata. Čuo sam gazdaričin glas: - Rekla sam ti da je on! Odmah sam ga prepoznala.
Gazdin glas je bio neartikulisan, kao da je izgovorio nekakvu psovku. Nešto što je poništavalo gazdaričinu tvrdnju.
Stojao sam ukočeno, osluškujući.
- Skratio je kosu i ofarbao se, ali mene ne može da prevari! - rekla je.
Gazda je i dalje gunđao nerazumljive fraze. Poslednja je bila jedna odvratna, seljačka psovka.

Na prstima sam se vratio u trpezariju i seo za svoj sto. U desnom uglu, sada je sedeo mlad bračni par. Odmerili su me ispitivački i bez reči opet okrenuli svoja zaljubljena lica jedno prema drugom.
Znao sam da će se gazdarica ubrzo vratiti, noseći bocu kruškovače, kao što sam znao da u ovom privatnom pansionu više neću popiti nijedan jedini gutljaj.

POMISAO NA DAŽDEVNJAKA

Prošlo je više od 40 godina
kako nisam video živog daždevnjaka.
Sećam se: bilo je to na prašnjavoj
stazi u starom, bolesnom voćnjaku
Kretao se razočaravajuće
i fascinatno nespretno,
on sin vatre i ognja,
sjajan od životnog lepka

I sad, kad skoro svake noći
pomislim na smrt –
svoju sopstvenu – otrežnjujuću i
razočaravajuću – nazrem i njega
večiti živi plamičak.

Volim da verujem kako je živ
i kako će me nadživeti –
on, sin vatre i plime,
ako već nema onog voćnjaka
i ako nema mene
u nekoj besmrtnoj
inkarnaciji.

POSLE VIZIJE

Jedna izrazito pegava i uska puca
lebdi iznad ciglenog zida –
dok kosooki melez repuje
i žmirka

- Kao svraka na jugovini,
rekla bi moja odavno mrtva
baka.

Nekad je jezik bio produktivan
i smion; i mogao je celu
reč ili njeno svetlo bočno značenje
da ukrade (ako si samo nepažljiv)
i odnese u svoje obližnje gnezdo

VOZEĆI KROZ KIŠNU, FEBRUARSKU NOĆ

Proputovali smo ove noći
kroz pola crne Srbije,
kroz golemu zimsku kišurinu

Sve nas je nadilazilo –
razgovor o korupciji;
o totalnom
sunovratu jedne
(čitaj: naše; čitaj: moje)
zemlje –
i krivudalo: kao
cik-cak linija vodilja –
što se odvijala stabilno
sunovratnim ritmom ...
čuvajući nas –
još jedino ona –
od skorašnje katastrofe.

RUPA U OBLACIMA

U nekoliko oštrih zaokreta
kobac je proleteo
kroz rupu u mrkim
kišnim oblacima

Stojeći na nasipu –
pustio sam zatim pogled
da se strmoglavi
u suvu tuluzinu
nad mrkom nepooranom
zemljom i da krivuda
između suvih glavica korova,
kao pripiti besprizornik...

Zaboravio sam da dišem –
a kada sam podigao pogled –
video sam da se rupa
u oblacima proširila
emitujući gotovo zelenu
svetlost na ceo
avetinjski krajolik

Ponovo sam disao
Ponovo popustio čulima,
tkivu, čulima

SNIMAK STARE TEHNIKE

Podiže se crna zavesa
Opet me je probudilo
haotično lupanje srca

Nesanica je nervozna;
moj duh je odsutan
i izgubljen – sve dok
ne počne da proizvodi
reč po reč:

- Iza te crne zavese
nema ničeg, kaže, ako
ne računamo
rashodovane kamere,
trakaše i mikrofone
koje više niko živi
ne zna da koristi

POVODOM VUKA

Znam tu vodu, slutim i to
mesto na obali (između
dva stara, jedva živa
jablana) ... gde je otac -
istina sa suprotne strane
reke – video vuka.

Sve što je verodostojno,
stavljam
na jedan tas i čitavo minulo
vreme na drugi – pa opet
ostajem u nedoumici

Mogu da zamislim tog vuka,
njegov pogled nad vodom,
laptanje ...
Mogao bih koliko sutra da odem
Do tih jablanova.
Ali ... šta? Ali ... zašto?

POD KOSAMA

Pod kosama trava
zelenije pada –
dok pauk (krstaš) klizi uz pritku
stare žičane ograde (plota)...

Žena koja tankim crevom (šmrkom)
pere stepenice (stube) mogla bi biti
moja majka da ne liči
na debelog mesara
(kasapina, kosca)
sa ugla (ćoška).

Mnogo reči je zaboravljeno
za pola veka,
a one kojih se sećamo
s vremena na vreme
(u nekom elektronskom pismu)
kao da ne mogu da prihvate
šta ih koliko sutra čeka

SNIMAK SVRAČKA

Svračak je pao na žicu i
gledao više radoznalo
nego oprezno
kako usmeravam objektiv
digitalca ka njemu

I kad sam nečujno pritisnuo
dugme (snimka)
on je uzdrhtao (u magnovenju),
ali je ostao na žici
još neko vreme
nepomičan; kao da je već
slika svračka
u nekoj reviji
za ljubitelje ptica.

SEĆANJE NA TETKINU SAHRANU

Za tetka Ivanku

Valjalo je oprati ruke
pre odlaska na seosko groblje,
u koloni koja je pratila
maleni tetkin les...

Sećam se: izljubio sam se
poslednji put sa svim preostalim
rođacima sa sela.

Samo je jedan ustuknuo
izgovarajući se nerazumljivo.
(Umro je 3 meseca docnije
od raka grla ...)

Valjalo je na seoskom groblju
obraslom korovom
uzeti grumenčić banatske zemlje
i baciti ga na tetkin les

I posle smo opet oprali ruke
na česmi u dvorištu,
upamtio sam:
tik kraj tetkinih oltovanih
žutih ruža...

S VILAMA K OČIMA

Krave liče na čunove
Trava toplo miriše...
Kad se završi hitri
letnji pljusak,
pojavljuje se duga,
bez brige.

U ribnjaku,
u tom dalekom svetu,
žive linjaci i jezovi

Bio sam maturant,
U to doba.

A miris sena, gospode,
a tek miris sena!

- Pomiriši, rekao bi moj ujak,
- pokoj mu duši! - pomiriši
i zapamti! - i vilama
bi mi prinosio naviljak.

- Kad dođu vile k očima!-
začuo sam majčin glas –
koji je najavljivao buduće vreme
(ovo sadašnje i sva buduća...)

RAZGOVOR O SMUKU

-Ne boj se!- rekao sam,
istina tek kada je smuk
minuo u travuljini.

Bila je to odista stara
i krupna zmija; zatekla si je
čelo dedine stare kuće,
skoturanu kraj bureta
zamućene kišnice.

- Zmije dugo žive,
za razliku od ljudi.
Verovatno nike ne zna
zašto je tako - pričao sam.

- Ma pusti zmiju!- rekla si
docnije, kad sam govorio
kako smukovi sisaju krave.
- Ma pusti smuka i popij
jednu lozu! - rekla si mi
nepoznatim muškim glasom.

MISLEĆI NA STIH MILUTINA PETROVIĆA

Ove zime diljem Azije i Evrope
umiru labudovi
a pošast ptičjeg gripa
puni medije
i diže tiraže.

A ja mislim na stih:
Prošlo je vreme takvih ptičurina!
uveren da će upravo ova zima
izmeniti utvrđeno značenje
ove stare
antologijske pesme.

HRONOPIJE

Kao da su umrli svi ti starci

Bezubi lekar i prvoborac
koji nije imao levo oko

I vatrogasac koji se nije
odvajao od pozelenele trube...
Raspop sa uznemirujućim
tikom miganja...

I ostali sa seoske klupe,
kraj kuće na uglu,
a blizu mlina

I s njima su umrla sva ta
naoko važna pitanja:
da li je stariji Rastko ili
Stefan Prvovenčani i
da li je Dušan Silni oslepeo
Stefana Dečanskog
(ili ovaj njega?)

Sve to nije nimalo važno
tamo na seoskom,
žalosno zapuštenom groblju,
gde između grobova
vrluda beli poponac

SUOČEN S PROLAZNOŠĆU U DVA VIDA

Iskoračio sam sa napuštene
i zaboravljene pruge
na nasip, pa strminom
sišao ka ribarskom naselju
posivelih baraka,
gde suše se (i sada) posivele mreže.

Nekakav mešanac je lanuo
reda radi, pa uvukao lanac
u svoje staro bure...
Stojao sam na obali,
gledajući kako se
zapadna rumen hitro
preobražava u sumrak.

Da, brate moj, nad rekom su
slepi miševi zamenili laste.
Da, čamci su ličili na
crne kape divovskog plemena
koje je neobjašnjivo iščezlo
(kao i sve drugo što će)
sa lica zemlje

Čuo sam kako
uzrujano dišem.
Ni to nije to bilo
objašnjivo

MEĐU SENKAMA

Šaka što liči na psa
Njena senka koja
liči na noja

Jedno u drugo: kao što
ritual ponekad
iz simboličkog
pređe u realni oblik

Suša. Mećava.
Šta još?
Ritam. Tišina.

Udar talasa o bok
Nasukanog plovila...

Moj život – kao
senka podignute ruke –
što laje na zvezde
i puste prostore
između njih.